 |
 |
Све мање постојим
искључени су ми сви апарати
за свет
на кога сам био
привремено прикопчан.
Било је доста
рекли су.
Свет је отишао
окружили су га нови џукци
нове пичке
свежи шљам
нове осокољености
путеви угажени
молитве замољене
лифтови вуку ка небу
багери копају
иста пролећа
исте гробове
сличности се не примећују
и то је трагедија
лишћа
и људи.
Нема света
око ове
подеротине
нема ме.
Било је тако и пре
свет никада не стари
постојане оргије и сигурне агоније
се не умарају
све скаче око тебе
ти не постојиш
или једва
да кажеш ово
да поновиш оно
још једино ваздух те разуме
и равнодушност
која је постојала
много раније но што си остарио
и која ће наставити да путује са тобом
гледаћете заједно исте пределе
истих људи
истог света
истог заслуженог
уписаног
непостојања.
Све више и више знам да сам
све мање и мање жив
све мање
да поново кажем ово исто
без подизања гласа
без закерања
без просипања горчине
на планове једног
утешног нонсенса
чијег су лика
цркве пуне
– баш као и мога.
Инсбрук, 29. децембра 2008.
Бошко Томашевић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар