 |
Сам сам. Свуда око мене тутњи
сав тај слуђени свијет. Милиони
стопала стопљени у једно, па оно
грува у моје сљепоочице, забија
клинове у моје чеоне кости,
врховима танких а дугих игала
тражи скривене мисли у моме мозгу.
И не хаје за мене тај слуђени свијет,
као што ни ја не хајем за њега, јер -
шта ћу му ја овако тврдоглаво свој,
и шта ће мени његови дамари,
распусни до дрскости? Сам сам.
И баш ми је лијепо што никог нема
између мене и моје мисли која ми
већ крчи пут до савршене тишине.
Ранко Павловић
 |
Нема коментара:
Постави коментар