Песниково место
С времена на време, приспевају позиви за учешће на неком књижевном вечеру.
Пред тим позивима јавља се помисао како је песнику одувек било место на двору или тргу. Позива са двора више нема: то је ипак срећна околност, која се прихвата са олакшањем. Тамо је све више званица а све мање пара. Уосталом, кад би се још тамо додељивали летњиковци, човек би можда и зажалио што му се не пружа прилика да изабере за себе неки омањи, у близини, са сувом климом. Овако му је свеједно.
Остају позиви с трга. Ни тамо нема златника, има само бакрењака; но тамо ће зато својски нахранити и напојити песника. Посадиће га за сто и пуниће му тањир и чашу докле год не устане и отетура се на починак. То је леп стари обичај с којим је поезија почињала и с којим би био ред и да се заврши, кад јој буде дошао крај. Ту за столом, човек бива сваки пут изнова истински дирнут и у исти мах уплашен сазнањем о ваздашњем значају улоге која му се приписује и коју је нехотице прихватио. Прибојава се да његов положај помало личи на лажно представљање. Не, није он дошао ту како би љубазним домаћинима будио успомену на њихове претке и светло оружје. Он би могао бити још само жонглер, лакрдијаш спреман да им краде јаја под кокошкама ако би га пустили да изгладни, и који одмерава испод ока њихову женску чељад погледом замућеним од пића. Нек размисли чему би то одвело. Свашта би му се
могло догодити кад се не би сутрадан зором мамуран, искрао и наставио пут.
Борислав Радовић
/Преузето из часописа за поезију и теорију поезије „Поезтија“, Бр. 27-28, Београд; 2004./
