 |
Свако је може чути
али само у себи.
Има речи, има смисла,
сребрних нити и ткања,
сунчаних слапова, наноса звезда,
суза, узноса и падова,
радосних тренутака, удара мрака...
Жубори као река,
шуми као шума,
пева као ветар,
струји као крв,
заводи заумљем,
мами да се с њом запева,
али ако се то учини,
негде се изгуби,
нешто се од ње окрњи
или изгуби смисао.
Зато је свако носи у себи
и нико не успева да је напише.
Јер нити се дух може додирнути,
нити се нада може зауздати,
нити се та песма може учинити живом.
Она је флуид
који има наше тело и душу
и умире са сваким од нас,
не остављајући трагове
ни о себи ни о нама.
Ристо Василевски
