 |
Мој пријатељ Брана Петровић,
јавља ми се дописницом,
каже, из болнице.
Песме о усправном животу
пише лежећи,
зури у сломљену ногу
обешену о чивилук,
готово о свод неба.
Замишљам ту слику:
немир се за трен умирио,
друштво се разредило,
глас бучни утихнуо,
грло постало суво –
сања “Шуматовац„!
Али, глава му остала бистра,
мада без своје друге једначине
– ноге која је носи!
Пише ми још:
– Дођи, буразеру,
не треба ништа да донесеш.
Само да поделимо
оно што нам ионако припада!
Ја, ипак,
спремам понуду,
хитам ка Београду.
У соби тој и тој,
њега нема,
нема га ни у другима!
То је знак
да више не треба да га тражим,
да морам знати где ћу га наћи.
И добро је што је тако,
јер само с тог места
можемо наставити блискост,
живот који ће нас бар негде одвести.
Свеједно да ли је то негде – смрт!
Ристо Василевски
 |
Нема коментара:
Постави коментар