Приказивање постова са ознаком Zoran Milić (Зоран Милић). Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Zoran Milić (Зоран Милић). Прикажи све постове

уторак, 21. јун 2016.

Антологија: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ

Друштво за очување баштине (ДОБ) Гацко (2015.)

МОЛИТВА ПУТЕВОДИТЕЉКИ
ХИЛАНДАРСКОЈ

        Путеводитељко, доведи ме до храма.
Просветли душу моју речима неисказаним.
Лик мој учини невидљивим, видљивом тугу
моју, самоћу, страх, не умем да се вратим.
        Шта све нечињено би чињено. Шта све
неречено би речено. Шта све незаборављено
би заборављено. Паде и би нађено, растави
се и нестаде
        Ход мој ход је другоме. Служба моја
служба другоме. Род мој одрод а пут распут.
        Распет ходим, распетог себе носим. 

Зоран Милић

Са промоције у Билећи
БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,
у летњој ноћи након престанка кише.
Кад се небо разведри и плава светлост
месечине падне блага на трем куће
ја седим сетан на дрвеној клупи
чекајући глас да ми дође из нутрине:
Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве
на обали језера док певају у болу
химне, певају молитве,
певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,
та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго
колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.

Александар Лукић

Са промоције у Невесињу

МОЛИТВЕ МОЈЕ ПРЕДАЧКЕ

Оставио сам по страни стид и страх
Личне драме
Ближње и потомство
Оставио сам времена ружна и очајна 

Пећина која је пријетила да ме прогута
Постала ми је блажено станиште
Пијесак под мојим узглављем чува
Кораке бивше и звуке литургије
Не путујем више од града до града
Не молим се у раскошним храмовима
Сада сам испосник 

И када јутра растјерају звијезде
Милоснице
Када се буктиње расплину и нестану
Иза наслага камена и пијеска
Тихо зборим и поклонички предано
Из дана у дан на уснама носим
Тешко бреме предачке молитве
Као корњача свој оклоп кроз вијекове

Мирослав Б. Душанић*

Са промоције на Београдском сајму књига
* У овом малом избору (антологији), МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, представљени су молитвени стихови аутора различитих пјесничких опредјељења. Са по четири пјесме заступљени су А. Шантић, Љ. Симовић и Р. Рисојевић, моја маленкост је једина са три — уз горе поменуту пјесму изабрани су још ПОМРАЧЕЊЕ и МОЛИТВА ЗА ИЗБАВЉЕЊЕ ДУШЕ И ПРИЈЕМ У ЦАРСТВО ГОСПОДЊЕ, неколико аутора је заступљено са двије а највећи број њих са по једном пјесмом. Избор аутора и текстова приредили су Светлана и Радослав Таминџија, а приказ књиге ја написала Тања Бубрешко, проф. српског језика и књижевности.

уторак, 21. јул 2015.

ИСТОК број 2 - 4: Зоран Милић (двије пјесме)


ПРЕЛУДИЈУМ

Поново ће земља потећи
И тећи ће тећи тећи

И вода опет и поново земља
А ми ћемо на обали
Посматрати

И тако непрестано
Тећи ће вода тећи ће
Земља

И у нама ће увијек остајати
Помало воде и помало 
Земље

Све док се и ми
Не претворимо

У воду

У земљу



ИЗГОВАРАЊЕ СМРТИ

Кад ја изговорим свет ће поделити
На оне који су живи
И на оне који су били живи

Једне треба научити да је воле
Једне треба научити да је изговоре

Ко се одрекне себе може и да је пева
Ако не уме умреће кад проговори

Ако имаш у устима ову велику реч
Видећеш од ње можеш направити закон
Од ње можеш направити битку
Од ње можеш направити птицу

Седећеш поред птице и горко ћеш се кајати

Ако имаш у устима ову велику реч
Видећеш закон може бити у песми
Битка може бити у закону
Птица може летети по води

Остаћеш без птице и горко ћеш се кајати


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 19. децембар 2014.

Четири пута Зоран Милић


ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ

Како путује, вукови иду за њим,
Очима осветљавају му пут.

С неба силази на земљу,
Са земље на небо.

Из земаљске у неземаљску кућу.



ГЛАС

Ја сам земља ја сам занавек ја сам земља ја сам занавек
Понавља непознат неки глас из дубина
Са звезде сам једне дошао кроз крв и маглу
Са снежних падина пустоши и праискони
Расцветалих давнина неземаљског мрака

Ја сам земља ја сам занавек ја сам земља ја сам занавек
Крв моја за вама чезне претворена у огњену птицу



НЕШТО СТОЈИ

Помера се сечиво на сунцу
Помера гуја на камену
Помера душа у студени

Све се помера

Свитац у сећању
Сенка у смирају
Сневач у сну



ТИМОЧКИ ЗАПИСИ

Штубик гробље тврди камен
Рајац гробље тврди камен
Шаркамен

На сваком камену
Неки живи бог

Претворен у речи


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 24. април 2013.

Зоран Милић: Отвори очи

* 07. 11. 1940  † 07. 02. 2007
Отвори очи

Отвори очи,
Али не гледај.

Ако гледаш видећеш,
А не знаш шта видиш.

И мислићеш да јесте а није
Или да није а јесте.

Онда ће ти се погоршати.

А кад се погорша,
Већ је касно. 

Зоран Милић

среда, 23. март 2011.

ДВА ПЈЕСНИЧКА ИСКАЗА

Није то дрво

Није то дрво
Ближе теби
Но што си ти њему.

Ни човек под дрветом
На клупи
Није ближи теби
Но што си ти њему.

Али око засузи,
Мисао одлута,
Уста занеме.

Смрт седи на клупи.

У руци држи новину,
У другој руци штап.

Не помера се.

Зоран МИЛИЋ

Musashi (武蔵), aka Musashi Miyamoto (武蔵宮本) Shinmen Takezō, M. Bennosuke, Niten Dōraku (1584–1645)






Епитаф
(Некога нема)

Ту су донедавно
стајале његове ствари...
Папуче, спашене
тешких корака.
и стара кабаница
за случај кише
и Суморних мисли...

Нема га,
отишао је...
на Пут,
којим се задње
креће.

Само још понекад,
онима који осташе (Одахнуше),
учини се,
како у соби,
са малим Анђелом
на вратима,
још увек неко хода,
и говори песму,
коју Никада није
стигао до Краја
Срочити.

Јасмин Исак ЛАТИЋ