Опсесија
У сумрак
кад нестају сјенке колебљиво и
постиђено и нечујно попут лептира.
Свјетлост
кад претекне и прескочи скривен
праг и мирис вечере окупира улице овог града
кад залутам заслијепљен
бојама реклама
кад мјесец покаже своје лице
на општинском тргу
па се скрије
иза торња цркве Светог Јакова
кад још један дан замре
кад кришом нечија рука отвори прозор
с погледом на улицу
и нечије лице брзо замакне у капију иза угла
кад се правим да нисам ту
и да нисам ништа видио
кад осјетим румен у лицу и од стида
пожелим мртвачки сандук
кад уздахнем нијемих усана као наказа
(опуштених руку)
кад небо изгуби форму
и кад се зграда општине с другим зградама стопи
и постане нејасна препрека
кад се тишина споредних улица разлије
кад на Хилдесхајм падне сан
тежак и суморан
и гријех се удоми у забрављеним
дневним и спаваћим собама
кад још само храбри кроче плочницима
из времена давно прошлих
кад се (сваких четврт часа) сасвим
сабласно огласи звоно цркве Светог Андреја
и обзнани избројено вријеме
и поезију пуну мистике
кад се мисли обрушавају као громови
и патим
и бдим док град (бар тако се чини) у сан плови
на крилима анђела
кад за себе пожелим парче неба
свој комад плочника
мјесто на клупи под тополом у градском парку
комадић шуме на рубу града с љесковим
шибљем
глас који познајем
кокетан, лепршав, чежњив...
Али ничег нема, све је узалудно
ни топлине даха, ни уздаха
као да се све (мени потребно) изгубило у тами
ни чудовишта да се исцере
да ме заплаше, да ме присиле покрету.
О како је тешко у овом граду призивати дјетињство
прочешљавати прошлост
тражити истину
остати у раскораку
сумирати искуства прохујалих година
изван круга
кад ослушкујем самоћу
кад размишљам о свијету и промјенама
и у мислима премошћавам границе које нас раздвајају
кад исписујем писмо загледан у даљину
и застанем
јер ми се најважнија ријеч загубила
кад пропадам у туђини
кад нестајем у тами
кад помислим да сам на рубу понора
остао без успомена на кораке, на стопе, на ликове
кад ми вријеме постаје експлозија
и пријети да ме разнесе...
А само сам један од многобројно изгубљених
које нико не тражи
избрисан из свих сјећања.
Много је година протекло
смијенили се прољећа, љета, јесени и зиме
измијењали се режими
дошли су неки нови пјесници
који никада нису читали Рилкеа
ни пјевали о неутјешној љубави
о самоћи која опсиједа и дави...
Вријеме се одвози зачараном кочијом
и нестаје у небеским провалијама
с цијелом породичном историјом
и не помажу запомагања и чуђење
јавна прозивања и осуде
и вапаји немоћних
у овом времену нема невиних
под пријетњама строгих казни
силници нас избројали и разврстали
и нико не говори о трагедији
и све се догађа први и посљедњи пут
и схватиш да си, гдје год да живиш
на мјесту погрешном.
Мирослав Б. Душанић
Објављено:
1. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, година I, број 1; Београд, 2. август 2013.
2. ИСТОК, Часопис за уметност и културну баштину, број 1; година 1; Књажевац, јануар-март 2014.
3. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.
