Борисав Станковић: БОЖИЈИ ЉУДИ

„Бернар“, Стари Бановци — Београд, 2015

БИЉАРИЦА

— Лале, лале! — чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. — Биље, травке, лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.

Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.

— Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!

Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале — сестро!

саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба — а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.

А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.

То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.

— Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.

— Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње.

— Ништа — продужава. — Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.

— Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...

— Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима1 расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. — И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.

— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.

— А, — одбија их, — још нисам расковник нашла. А кад га нађем, — уверава их — тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?

И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...

И тај јој расковник дошао главе.

После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

Борисав Станковић

Мирослав Б. Душанић

Борисав Станковић: СТАРИ ДАНИ (фрагмент)

СТАРИ ДАНИ (фрагмент)

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком. У наручју јој мој брат повијен, левом руком мене води, а ја у бошчици носим братове пелене. Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где је слава. Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом бабом, оцем, мајком...

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.

Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо помажу тетки. А софра застрта чаршафом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а ниже њега по софри, на ниже, поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака, ораја и грожђа из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им „стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамјаном и димом дуванским. Напољу хладан и влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.

Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по трипут поједе. Жене сав хлеб пред собом, штрпкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку вечеру“ и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају вилице. Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.

— А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!

— Туго, туго! — препада се она. И ма да зна да то није истина, већ да се шале, ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе, окуси. А она? — Заситила се од готвења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде, ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују, минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе попуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може човек рахат да вечера“. А оне опет отуда, из кујне одговарају му: како „они, мужи, не могу да се наједу и напију; сав им век у то...“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању.

— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се.

— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали.

Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан.

Борисав Станковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПОРЕКЛО ПИСЦА Борисава Боре Станковића

Биста на гробу Борисава Станковића

ПОРЕКЛО ПИСЦА 

Родови у планинском селу Коћури, у Пчињи, Дининци, Крстинци и Баба-Јанинци крвни су сродници. Добегли су Коћурску планину крајем 18. века из Лучана код Бујановца, на самом улазу у Кончуљску клисуру. Илија, дед Борисава Станковића по оцу, потиче из рода Крстинци, који знају да су одувек Срби.

Лучане је било старо српско село и имало је цркву Свети Никола. Антропогеограф Ј. Трифуноски је записао: „Код становника у Ослару забележио сам да је раније Лучане било градско насеље и да су на његов панађур долазили становници и трговци из Врања, са Косова и других страна...“.

Кад је Станковићев деда могао да се досели из Коћуре? Стојан, Илијин и Златин син, родио се око 1846. године. Због тога је највероватније да је Илија дошао у Врање од 1840. до 1845. године. Илијин деда називао се Станко. Станковићева баба по оцу Злата била је из угледне градске породице, али је зашла у године, па се удала за сиромашног самца из Пчиње. Он је, међутим, био добар занатлија (опанчар) и продавао обућу околним селима и на саборима. „И једне ноћи по киши када прелазио преко неке реке, наишла бујица и онда и њега, и коња и бисаге са парама утопила и одвукла са собом. А није се знало где, која река, на коме месту, да би му се свећа запалила, крст подигао" (из приче „Тетка Злата“).

И пишчева баба по мајци била је из старе градске породице. Станковић је рано остао без родитеља: отац Стојан је умро 1881, а мајка Васка 1883. године.

Момчило Златановић

/Преузето из "Књижевни додатак" ВРАЊСКЕ/

Станислав Винавер: Сто живота Боре Станковића (фрагмент)

У кафаницама и крчмицама на Дунаву, Бора је налазио ситне људе са промашеним животним циљем и извитопереним смерницама. Сваки од њих имао је своју основну духовну озледу, Фројдову „трауму“. Сваки се усредсређивао око те своје крвавеће ране. Сваки је био мученик који пати кад сагледа своју светињу, без које није могао, која га је чинила оним што јесте и није. Сваки је неговао своју рану не да је исцели, него да је сачува, па тако и себе сачува. Више себе тај не би могао ни замислити без ње. Постала му осовина живота, и његово болно зрачење. Свакодневно, свакочасовно. Чак би се у сну враћао њојзи. Све пак остало, изван те ране, било им је споредно и случајно, до смеха, незграпно и нескладно. Сваки је ту своју свету бољку неговао љубавно, уз тисућу милоштa: у себи и за себе. Та му је бољка била једино бecцен-благо, бесценсрећа, бесценјад. Била му је све и сва. Напуштала га није никад, вернија од сваке драгане. Драгана је тренутна ствар и пролазна, пред таквом верношћу. И као они пријатељи вернога багдадскота Берберина из „Хиљаду и једне ноћи" — сваки је од тих промашених имао своју причу, своју узречицу, свој мерак, свој дерт, свој жал и своју песму! Шта су према томе опојном благу била сва блага земаљска, тако прекидна и пролазна! Набеђена блага и нестварна задовољства снобова у Марсела Пруста — можда и широм света, кад се појам уопшти! Међу трагичним опстанцима на Дунаву, Бора је волео нарочито потонуле у клонуло сладострашће неке ситне jалијске Јевреје, „кикирезе“, занатлије, продавце бадема, немогуће посреднике, болтаџије и дућанџије непостојећег еспапа. Они су били саплеменици банкара Бенциона Булије — који је дрмао чаршијом и разроко гледао до Пеште и Беча, и њихових новчаних завода где шуште цифре гласом промуклим — али су, према Бориним речима, имали у својим дамарима више но сви Бенциони у својим Вертхајмовим касама. Имали су: тешки зрачни бол, без иједног празног претрга, имали су непрегорели живот, који је жедно тињао, у њима и у таквим као што су они. Жеђ је та била: за што већом болешћу, која је судбина, која је коб себе саме. Бора је коначно презирао „трулу Европу“ Ђуре Јакшића — од њега je ваљда то он и узео — истим презиром као и Бајрон Европу „франачког краља-трговца“. Бора се ужасавао филистара и рачунских угломера, и справа у срцу и мозгу. Он је мислио са ужасом на савременог Европејца — као на биће лишено осећаја који и сачињавају сав горки и слатки живот, који су бадем у љусци живота. Сматрао је да се Европа претворила у збирке оних баналних сличица што их деца купују и пресликавају. Изгубили cy, мислио је он — смисао доживљаја, смисао света, смисао за пролеће, небо, жубор врела и плавет небеса. Још то је нешто донекле привлачно, хајде, де. А изгубили су смисао и за ствари тобоже непривлачне. Отужан му је био Рафаел, у коме се тада, однекуда, сматрало, код нас, у Београду, да се огледа читава Европа, чији је он, видите ли, врхунац. Зар свет и његове тајне, његове слутње и зебње — у глаткоме и празноме Рафаелу? Па бољи су онда — говорио ми је Бора пред пркосним Мештровићевим статуама у „уметничком одељењу“ — бољи су и сами лецедерски колачи са срцем и огледалом.

Бора је стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане (замишљао је да их има милион, ништа лакше него да се запате: где је један, има их и милион), све „запеташе“ и све „књижевне бакале“. До својих реченица долазио је тешко и мучно (запете су му биле справа за мучење и растезање) као и први примитивни пећински људи чија су казивања била пуна напора и патњи (крвавих знојења и грчева), али нагонска и доживљајна. Нагон и доживљај, кроз лакоћу израза и кроз клизаву течност ритмова, као да су се — мислио је Бора — у европској књижевности потпуно изгубили: cве сам Рафаел и горе од Рафаела. Све рафаелише. Европа се прорафаелила, и горе од тога. Бора је сматрао да треба рећи праву истину о животу, а она је тако далеко од уобичајеног глатког ћућора обесвећених речи! Можда и не треба рећи истину, али писац то мора. Он једини не сме да лаже. Па када се сретао са тим олаким Мопасанима и подмопасанима, њему се уучинило: да Европа и нема више шта да изрази, да је свршила своје. Остала је празна љуска и лака плева! Нема шта више ни да слаже кад би хтела лагати, не да јој се више ни лаж. И лаж има своје сласти!

Станислав Винавер

Бора

Борисав Бора Станковић

* 31. март 1876   † 22. октобар 1927

Aко те подведем да видиш како
изгледа иза сцене, ти више нећеш
пожелети да гледаш представу!

Бора Станковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић