 |
У кафаницама и крчмицама на Дунаву, Бора је налазио ситне људе са промашеним животним циљем и извитопереним смерницама. Сваки од њих имао је своју основну духовну озледу, Фројдову „трауму“. Сваки се усредсређивао око те своје крвавеће ране. Сваки је био мученик који пати кад сагледа своју светињу, без које није могао, која га је чинила оним што јесте и није. Сваки је неговао своју рану не да је исцели, него да је сачува, па тако и себе сачува. Више себе тај не би могао ни замислити без ње. Постала му осовина живота, и његово болно зрачење. Свакодневно, свакочасовно. Чак би се у сну враћао њојзи. Све пак остало, изван те ране, било им је споредно и случајно, до смеха, незграпно и нескладно. Сваки је ту своју свету бољку неговао љубавно, уз тисућу милоштa: у себи и за себе. Та му је бољка била једино бecцен-благо, бесценсрећа, бесценјад. Била му је све и сва. Напуштала га није никад, вернија од сваке драгане. Драгана је тренутна ствар и пролазна, пред таквом верношћу. И као они пријатељи вернога багдадскота Берберина из „Хиљаду и једне ноћи" — сваки је од тих промашених имао своју причу, своју узречицу, свој мерак, свој дерт, свој жал и своју песму! Шта су према томе опојном благу била сва блага земаљска, тако прекидна и пролазна! Набеђена блага и нестварна задовољства снобова у Марсела Пруста — можда и широм света, кад се појам уопшти! Међу трагичним опстанцима на Дунаву, Бора је волео нарочито потонуле у клонуло сладострашће неке ситне jалијске Јевреје, „кикирезе“, занатлије, продавце бадема, немогуће посреднике, болтаџије и дућанџије непостојећег еспапа. Они су били саплеменици банкара Бенциона Булије — који је дрмао чаршијом и разроко гледао до Пеште и Беча, и њихових новчаних завода где шуште цифре гласом промуклим — али су, према Бориним речима, имали у својим дамарима више но сви Бенциони у својим Вертхајмовим касама. Имали су: тешки зрачни бол, без иједног празног претрга, имали су непрегорели живот, који је жедно тињао, у њима и у таквим као што су они. Жеђ је та била: за што већом болешћу, која је судбина, која је коб себе саме. Бора је коначно презирао „трулу Европу“ Ђуре Јакшића — од њега je ваљда то он и узео — истим презиром као и Бајрон Европу „франачког краља-трговца“. Бора се ужасавао филистара и рачунских угломера, и справа у срцу и мозгу. Он је мислио са ужасом на савременог Европејца — као на биће лишено осећаја који и сачињавају сав горки и слатки живот, који су бадем у љусци живота. Сматрао је да се Европа претворила у збирке оних баналних сличица што их деца купују и пресликавају. Изгубили cy, мислио је он — смисао доживљаја, смисао света, смисао за пролеће, небо, жубор врела и плавет небеса. Још то је нешто донекле привлачно, хајде, де. А изгубили су смисао и за ствари тобоже непривлачне. Отужан му је био Рафаел, у коме се тада, однекуда, сматрало, код нас, у Београду, да се огледа читава Европа, чији је он, видите ли, врхунац. Зар свет и његове тајне, његове слутње и зебње — у глаткоме и празноме Рафаелу? Па бољи су онда — говорио ми је Бора пред пркосним Мештровићевим статуама у „уметничком одељењу“ — бољи су и сами лецедерски колачи са срцем и огледалом.
Бора је стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане (замишљао је да их има милион, ништа лакше него да се запате: где је један, има их и милион), све „запеташе“ и све „књижевне бакале“. До својих реченица долазио је тешко и мучно (запете су му биле справа за мучење и растезање) као и први примитивни пећински људи чија су казивања била пуна напора и патњи (крвавих знојења и грчева), али нагонска и доживљајна. Нагон и доживљај, кроз лакоћу израза и кроз клизаву течност ритмова, као да су се — мислио је Бора — у европској књижевности потпуно изгубили: cве сам Рафаел и горе од Рафаела. Све рафаелише. Европа се прорафаелила, и горе од тога. Бора је сматрао да треба рећи праву истину о животу, а она је тако далеко од уобичајеног глатког ћућора обесвећених речи! Можда и не треба рећи истину, али писац то мора. Он једини не сме да лаже. Па када се сретао са тим олаким Мопасанима и подмопасанима, њему се уучинило: да Европа и нема више шта да изрази, да је свршила своје. Остала је празна љуска и лака плева! Нема шта више ни да слаже кад би хтела лагати, не да јој се више ни лаж. И лаж има своје сласти!
Станислав Винавер
 |
| Бора |
Нема коментара:
Постави коментар