 |
| * 20. јануар 1879 † 9./21. октобар 1915 |
Расклапа зора трепавице сане,
И буди данак са својега крила:
«Устани, драги, ноћ је веће била!»
И данак слуша, и покорно сване,
И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру: нема ко уља да кане . . .
Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Ко ти за уљем; мој дух, сваке ноћи.
И сваког дана и свакога часка,
Пуцкара, пишти — али тога гласка
Нит' чују, нити могу му помоћи.
Велимир Ј. Рајић
/Преузето из «АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЛИРИКЕ»/
