Мирослав Б. Душанић: Постало је сасвим озбиљно може да експлодира

Сцена из филма СТАЛКЕР

Постало је сасвим озбиљно
може да експлодира

Извјештаваш мe о куповини
хистерично и брзо објашњаваш
како ће нас цијене једноставно прегазити
и не знаш више шта да куваш
лице ти мијења боју
постајеш све гласнија, чак и борбена,
у десној руци краставац
у лијевој тегла с виршлама

узрујана, полазиш к мени с намирницама
као да си препознала главног непријатеља
витлаш краставцем као ручном бомбом
вичеш: Знаш ли ти да ја
за ову полупразну пластичну врећицу треба
да радим цијели дан, да би за нас
двоје направила један ручак

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Заточена душа

Заточена душа

тамновао је шест

година у самици
у подруму
кад су га пустили
више није писао
пјесме
једно вријеме је
упорно ћутао
а онда се објесио

причало се да је
лутао планином
изгубљен
да се завлачио у
пећине
умишљајући их
тамницама
био је упоран у
покушајима да
из заточеништва
ослободи све
слијепе мишеве

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Одлазак са сцене

© by epsilon-delta

Одлазак са сцене

Дошло је вријеме да ставим тачку
„да се предам служби без датума“
као што записа један пјесник врли

Све ове године проведох у мраку
с њим нека ме заувијек и нестане
у бездан да ме прати и даље грли

Свјетлост и пут да нађем је касно
а и стида се наталожи хрпа једна цијела

Повлачим се и то је сасвим јасно
пишите: „у тами бдио тама га однијела“

2010/2013

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Апел (Промјене)

© by Blanca Juan Palau

Апел (Промјене)

еманципацијски утицај је огроман

укинуте су породичне вриједности
нема више граница и приватности
прокључали сви демонски извори
и на Истоку се с Небом раскрстило
населила га поетика капитализма
из свих уста куљају сумпор и ватра
и сви траже и сви нуде нови израз
потиснуте страсти су изрониле на
површину и сад пливају као говна
Европо прихвати нас сазрели смо

Мирослав Б. Душанић

© by Blanca Juan Palau

Мирослав Б. Душанић: О смрти

Мирослав Б. Душанић

О смрти

За смрт се каже,

да понеку муку приведе крају.
(Мога оца нпр., свакако ће и моју.) 

Каже се такође, да је она излаз,
главна капија ђавољег лавиринта,
у којем је сваки човјек
заробљен.

Једни кажу тако,
други кажу нешто друго.

Ипак јој нико није избјегао.
Не можемо, ни ти ни ја, да је ближе
појаснимо.

Представе, које ми
о њој имамо –
све су штуре и неупотпуњене.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Мој посјед

Мирослав Б. Душанић

Мој посјед

напета је атмосфера
у мом стану одиграва се драма
изводи се свакодневица
и нема мјеста за Орфеја
или било које друго лице из мита
Бог ћути и не мијеша се
превише је то затворен простор
а језик којим се говори тврд
и за њега одавно мртав

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Логичан завршетак

Мирослав Б. Душанић

Логичан завршетак

Размишљам о оштрици жилета

Њу прати игра свјетлости
Која може да буде исценирана и изнутра
Из дубине нашег тијела
Ипак је, као свјетлосни извор, погоднија варљива мјесечина
А најбоља титрава свијећа – да пуно сузи и не пуцкета
Спомиње се у неутјешним осамама и депресијама
О жилету се говори у помрачењу ума
Обично је крв црвена као булка (клише)
И глуво доба ноћи – вријеме нечастивих сила
Или једноставно, вријеме невремена
Кад си сасвим сам, а грми и сијева
И пљушти немилице (магијска формула)
Док часовник упорно одбројава, посљедње тренутке самоће
Неки, у сцене уграде огледало
У позадини, али ипак видно, рецимо на зиду
У њему можеш да видиш своје изобличено и блиједо лице
Код других, из огледала излијећу авети
И грабежљиве птице
Кљуцају очи, кидају месо – живо месо (хорор-сценариј)
У огледало те намаме, силом увуку
Ту се јасно повлачи црта и праве два свијета
Један наш, свакидашњи, живући
И један онострани, са мртвим душама
Код свих се смрт подразумијева и жељно ишчекује (парадокс)
Све остало би било превара и велико разочарење
Злоупотреба, поигравање са нервима и емоцијама
Јер та режирана драма са свјетлошћу и жилетом
Не може да остане само на размишљању
Она мора да понуди смрт, као логичан завршетак

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Писмо

Драги моји

ово је вријеме кад се пишу пјесме

пјесме блискости и љубави у блатњавом предграђу
неочекиваних авантура и заплета сродних душа
кад се у виртуелном свијету сретну и пронађу
пјесме родољубиве о поносу и вјечној слави
пјесме јадиковке о мори која нас снађе
о беспућу јавној тајни и завјери у држави
кад удара син на оца брат на брата
о безнађу и новом Христовом распећу
пјесме свједочанства о времену немира и рата
о страху о бијегу о издисању и клонућу
пјесме носталгичне о давној младости
првом пољупцу првој лажи бијегу од куће посрнућу
пјесме протесне на тргу Таксим
о бруталности и употреби силе о ходању по жици
пјесме мисаоне и дубоке о смислу овог или оног
о предмету о души и техници
пјесме урбане еротике на балкону препуном
папрати и мушкатли
пјесме порнографске о љубавном чину министарке
и високог официра уз државну химну
о перверзним сновима елите и политичког крема
пјесме свакодневне о досади и болу
о банкама о проновјери и новцу кога више нема
пјесме о ријекама које теку некако друкчије
и мјесецу и звијездама који се у њих утапају
а народу из дана у дан све теже и мучније
о гранама што се њишу и повијају под налетима вјетра
и наравно сјенкама посебно чудним
пјесме трагичне о несрећи у благој кривини
сасвим обичне сеоске цесте
о породичној драми с неколико мртвих
пјесме историјске о градњи мостова
рушењу баријера о новом свијету и покољењу
пјесме о вјери ријечи Господњој и бескрајној Васиони
о Судњем Дану о казни и њеном извршењу

Драги моји
ово вријеме хоће да има своје пјесме

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

Мирослав Б. Душанић: У расцјепу новооткривене земље

© by Ана Павловић Кесар

У расцјепу новооткривене земље

Познајем неке људе,

румених образа,

театрално улицом ходе,

онако у групама,

и свијетле попут свитаца.

Нико не зна, кад су град

тачно населили и са које стране,

али се нагађа да су ушли

тајно, можда ноћу,

преко источне капије.

Говоре глагољивим језиком,

громогласно, одважно и наметљиво,

као да страхују да не занијеме.

Познајем неке људе,

водњикавих очију,

као да из њих даноноћно лију

у слаповима кише.

Крећу се увијек сами.

За њих кажу да су домаћи,

т.ј. одувијек живе у овом граду.

Обично запосједну ивичњаке

и све постављене у парку клупе,

и упорно ћуте.

А кад прозборе, што је ријетко,

њихове ријечи су некако скупе,

и тешке попут громада стијене.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Хармонија

Мирослав Б. Душанић

Хармонија

Између добра и зла

Одржана је јавна сахрана
И црквени хор је пјевао побожне пјесме
Све је јасно и не би требало да буде никакве сумње
У овој земљи се чувају вриједности
Укочена лица званичника су то наговјештавала
И напокон
Испод дрвета у парку покопан је Поетски израз
Гробари су набацивали лопатама земљу
И сви су знали да се више неће вратити
Да би били сасвим сигурни
А можда из неких других разлога
Чувари реда су одлучили да чекају сљедеће јутро
Неки су заузели боља мјеста поред кафића
И туристичке агенције
Навикнути на овакве призоре
По обичајима и у смислу психологије гомиле
Ни грађани се нису разилазили
Напротив
Они храбрији на асфалту и фасадама
Оближњих кућа
Исцртавали су знакове љубави

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У заборав с језиком немуштим

У заборав с језиком немуштим

Нема самилости

Сапфо не пјева више гласом славуја

У стољећним маслиновим гајевима

Ријеч митска недостаје

Ријеч блажена и света није досуђена

Ни суђена, ни поклоњена

Моћан је језик као оштрица ножа

А ипак ништа не питам прикован у постељи

Скамењен у времену

Попут испуцалих фасада послије сунца и киша

Смућен као птица без крила

Као удар таласа далеког

Испечена кожа на сунцу

У огњу гнојних рана, рђа од дувана

Испод ноктију

Застрашен одјецима гласова из мрака

И измаглице

Скривам се од напетости и обиља

Чему устајали ваздух у ненамјенским круговима

Дијалогичност и сломљени вратови

Наставак распећа и злочини

Погрешни акорди из Бетовенове Пете симфоније

Нека нас уљуљкане, бијесне и изгубљене

Однесу стихије

Заувијек нам склопе очи

Нека нас нема

Само зрнца пијеска да остану у прозирној дубини

И непомичне кости

У једном новом времену, доћи ће нови

сасвим неоптерећени Богови

Донијети Вјечну Свјетлост

И са сјеменом бесмртности оплодити земљу

И само невини људи ће, као печурке

Из ње да ничу

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Несклад

@ by Cleberson blog

Несклад

На путу к небу
Саплетена у лелецима
Душа посустаје
Тумара
Добила оловну тежину
И никако да се прикључи
Путујућем облаку
Да прекине
Брзо и безболно
Ту нит с тијелом
Које је постало преслабо
Да се с њоме носи
Већ данима лелек заробио
Тијело и душу
И нарушава хармонију

(27. 01. 2012)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Покопали су те и прије него што си умро

* 01. 08. 1948. † 11. 12.2008.

Покопали су те и прије него што си умро

(Реаговање на кратку вијест да је 11. децембра 2008. године, у болници Касиндо у Источном Сарајеву, умро велики српски пјесник: Бранко Чучак. Које ли срамоте, „Глас Српске“ га удостоји само с једном сликом и шест кратких реченица.)

                             Нисам раскошан.

                             Читају ме као новине. 
                                                         Бранко Чучак

Није пријатно сазнање да си читан као новине
За једнократну употребу

Да су те заобилазили, јер у српској књижевности
Нису хтјели, или нису знали гдје да те уврсте
А и ти си им се земљаче, био заинатио
Ниси уљепшавао ријечи из душе истиснуте
И ниси брусио, него си их онако сирове
Како си дисао, провокативно исписао
А с никим се уортачио ниси, нити се обезбиједио
Ни с писцима, ни с књижевним критичарима
Ни с људима од власти
Остао си на вјетрометини у нашој отаџбини
Осамљен и скрхан, горе него ја у изгнанству
Јер ја сам жив и сит, а ти си умро гладан
И мени је много лакше, иако ме не читају
И не знају да постојим
Ја могу да сањам дјечачки наивно
И да се још увијек надам како долази ново
Вријеме, и да ће објективан неко, да ме открије
И то је оно што ме тјеши док пишем
А тебе су мој земљаче, изречене ријечи
И за живота књиге објављене, увјериле
Да се све врти око новца и власти
И да се на прсте броје они, којима је до Истине.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У Судбенику

© by Сања Станишић: 1940.

ужаснут читам у Судбенику:

Нема ничег што би потврдило

да је српски народ невин.
И кад удара главом о зид,
изговара псалме,
жртвама у цркви пали свијеће.
Кад на пијаци паприку пребире
и трипут окреће,
па се врати празног цегера.
Тумара по блатњавом дворишту
неких од избјегличких барака.

Српски народ није невин.  
Ни кад му у потоцима низ лице
јавно или крадомице,
сузе потеку —
ни кад прокуне дан рођења,
сакупљајући кости својих укућана
у некој од многобројних
гробних јама.
Ни што се не побуни кад у
пјесму уђе,
постајући тиме књижевна грађа.

Нема ничег што би потврдило
да је српски народ невин.
Не може да буде невин — онај
који извршава, и на све пристаје
без поговора и опирања.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Три непотпуне слике

© by Antonio Grambone

Три непотпуне слике

Цијеле ноћи сам слушао нејасне гласове

из комшилука. А несане ноћи су дугачке,

довољно дугачке да човјек размишља о

отисцима прстију на зиду, и о локви туђе

крви на паркету. У неком неразумном и

вишем поретку, кревет и постеља постају

сопствени гроб...

На једном старом снимку држао је нож

у руци. У позадини кухињски стол,

повећи комад сировог меса и чиније.

Никада није рекао да зна да кува или

томе слично. Посљедња фотографија

у албуму, је мотив издужене сјенке у

покрету, горњи дио пoкрио спарушену

траву. За дио сјенке, онај у раскораку,

тешко је рећи да ли се уздиже или ће тек,

у жедну земљу да понире...

Виђао сам га често. Обично је пио чај

испред пекаре у главној улици.

За самоубиство сам сазнао из новина.

Сасвим кратка вијест. Мотив непознат.

Ни сам не знам да ли је то важно, али

позне јесени су увијек помало тужне.

Тог дана је кишило, а ударне вијести  

су стизале са Блиског истока.

Мирослав Б. Душанић