 |
| © by epsilon-delta |
Дошло је вријеме да ставим тачку
„да се предам служби без датума“
као што записа један пјесник врли
Све ове године проведох у мраку
с њим нека ме заувијек и нестане
у бездан да ме прати и даље грли
Свјетлост и пут да нађем је касно
а и стида се наталожи хрпа једна цијела
Повлачим се и то је сасвим јасно
пишите: „у тами бдио тама га однијела“
2010/2013
Мирослав Б. Душанић
1 коментар:
С Вашим песмама, драги Мирославе, остаје се без речи.
Нигде толико путева и путоказа, до у Вашој речи.
Нигде толико љубави и светлости смешане с тугама овога света, до у Вашој речи.
Нигде толико огромности изговореног, чистоте језичке, до у Вашој речи.
Нигде толико љубави за дом и породицу, до у Вашој речи.
Нигде толике везаности за груду завичајну, до у Вашој речи.
Нигде толико бриге за судбину радости света, до у Вашој речи.
Нигде такве песничке школе, до у Вашој речи.
Нигде такве саборности, до с Вашом речи.
Нигде толико песника, до с Вама.
Нигде толико људских срца, до с Вама.
Нигде таквога загрљаја, до Вашег. И нашег! И нашег!
Грејало нас Сунце и све Звезде до Века и после Века!
Памтила нас ова брда, ове воде, ови снегови, сунца и месеци. Пролећа и јесени, зиме и лета.
Цветне баште, ливаде широке, јорговани и јабуке.
Јасике и дивље руже, жита и нарамци сена.
Све што расте, све што хода.
Обори и сабори.
Небо сјајно. Небо наше завичајно!
Веселинка
Постави коментар