Милош Јанковић: СВАКОДНЕВНА МУКА

СВАКОДНЕВНА МУКА

Није ми лако да будем ја,
мада све ређе то и покушавам,
све слабије у мени моје сија,
све брже се круним и урушавам.

Црна паучина душу премрежава,
горка су ми уста, беспослене руке,
хуји зјап у мени, мук се одроњава,
док слажем у један све своје јауке.

Затирем сам себе, душу упарчавам,
краставе авети из мене се кезе,
страхујем од себе чак и кад спавам,
живим из ината, од гнева и језе.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ — ТРИ ПЈЕСНИКА

ПАРАЋИН 2015.

МОЛИТВА ГОСПОДУ

Владико добри, Надо, Творче,
помози, окрепи, осветли тмушу,
под хитон прими, Слатки Оче,
и моју од греха болесну душу.

Свемудри Царе, слабости ми схвати,
и због њих све тежа сагрешенија,
страх ми од Пресуде пресудом скрати,
награди ме казном, услиши прошенија.

Не презри моленије, макар и касно,
пројави Себе кроз мене, црва,
и дај да, слеп, видим Те јасно,
од хлеба Твог будем најмања мрва.

2.
Кичму ми исправи крстолики знамен,
бденијем сам дугим у помоћ Те звао,
на молитву стадог спасоносни камен,
и капију Царства сузом откључао.

Душегубна беху многа моја дела,
Поново ме, Царе, усини, опрости,
Ти си све у свему, васељена цела
И Видар и Судија свакој мојој злости.

Да не браздам дно, тонем у кал,
земљани сасуд празан да бивам,
већ табор врлина, пенушави вал,
док именом Твојим ја душу омивам.

Милош Јанковић

СТАЗЕ У ВАЗДУХУ 

У ОВОЈ пећини
Вековима је живео
Испоснички с мислима о Небу
У мисао се вазнео
Над овом стеном сада бди
Али само просветљени
У часу судњем
Може свеца да види
Ваше очи мотре пећину
У стени високо без приступа
Још не виде
Да пећина је ова светиња
Око изобиља
Све што души треба
Овде је на домак неба
И не видите још ове
У ваздуху чудесне стазе
Само чудећи мотрите
А још не знате
Да и ове литице
Његово су лице
Видиш како се у песми о томе
Светлост злати
И свој живот како те ка њој призива
Сада знаш да ће Истину спознати
Онај ко се с овог пута не врати
На тој стази у ваздуху
Док води те рука невидљива
Слушаш у мраку
Како и у теби свањива

Мирослав Тодоровић

ПОВРАТАК

Добар дан Светлости Дошао сам кући
Не умем да кажем где сам досад био
Ни чији сам живот духом испунио
Могу од среће овог трена пући

Господе Благи Над Светима Свети
Опрости ми грехе и друге лудости
Хоћу и даље да останем дете
Или ме не шаљи без Твоје мудрости

Доле је најгоре: све је посрнуло
Још биљка и звер имају милости
Путем према паклу стадо нагрнуло
А пакао им срастао уз кичмене кости

Твоју Реч поштују птица и цвет само
И деца док су анђеоске душе
Доле се отровним осмехом гледамо
Док нас године и болести суше

Добар дан Светлости – стигох најзад кући
Био сам ти близу а тако далеко
Мука и јаука толико сам стекао
Да ми је доста за триста живота

Мирослав Димитријевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Јанковић: Услови конкурса

Услови конкурса

Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.

Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.

Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.

Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.

Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.

Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.

Милош Јанковић

/Људи говоре, Часопис за књижевност и културу, Торонто; број 17/18/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Јанковић: КРУНСКИ ДОКАЗ

КРУНСКИ ДОКАЗ

Већ претежак себи самом
и сам себи црна рупа,
испуњен до врха тамом,
у којој се туга купа,
наглас вичем у мрак густи,
гласом кога очај гоји:
Сад ми, Боже, руку пусти,
од душе ме сад одвоји
и допусти да се сништим,
да постанем прегршт праха,
не дозволи ни да вриштим
у том часу задњег страха,
јер ћу само тако знати
колико сам драг Tи био,
кад и смрт ми хоћеш дати
чим сам за њу замолио.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Јанковић: Двије пјесме

Право на побуну

Треба се бунити.
Против свега.
Против свачега.
Против свих и свакога,
Против себе, нарочито.
Против себе, најпре.
Против себе, најјаче.
Најдоследније.
Без узмака.
Побуна је
једини доказ
да си
заиста жив.

Милош Јанковић

Понешто о песми

Самоникла, на зло свикла,
ехо крика, јек урлика,
облик свега ван облика,
горка, пресна, зрела, гњила,
свевремена страшна сила,
што разара то што ствара,
што урнише све што дише,
из усуда што се пише,
одгајана на инату
и у житком, свежем блату,
из кога се, вечна, диже,
на рочиште тами стиже,
да одбрани и сахрани,
да опелом грехе потре
пре ангелске стравне смотре,
након које разум спозна
да је и врх – део дна,
а тело, без страха, схвати
да је лако умирати
ако стих толико вреди
да ни смрт га не озледи.

Њој се клањам,
у њу склањам.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

Милош Јанковић: MOЛЕБНИК

Јектеније шесто

Престао сам, Господе, људи да се бојим,
с надом да то је доказ умозрења
и почео да се Твојим страхом појим,
у нади да то је стаза избављења,
а постигох само ово стање бедно,
да сам човек телом, а душом – сплачина
и дошао дотле да ми је свеједно
који живот живим и каква је истина.

Шта ли се то, Господе, мени догодило,
када ли је опруга смисленог напукла,
нешто ме је, изгледа, много повредило,
или ме је завела нека сила подмукла,
па постадох само ова твар безлична,
чија сва је сврха да дане окруни,
а једина потреба, како-тако логична,
да себе, празну, бар бесмислом испуни.

Милош Јанковић

Мирослав Б. Душанић