Јектеније шесто
Престао сам, Господе, људи да се бојим,
с надом да то је доказ умозрења
и почео да се Твојим страхом појим,
у нади да то је стаза избављења,
а постигох само ово стање бедно,
да сам човек телом, а душом – сплачина
и дошао дотле да ми је свеједно
који живот живим и каква је истина.
Шта ли се то, Господе, мени догодило,
када ли је опруга смисленог напукла,
нешто ме је, изгледа, много повредило,
или ме је завела нека сила подмукла,
па постадох само ова твар безлична,
чија сва је сврха да дане окруни,
а једина потреба, како-тако логична,
да себе, празну, бар бесмислом испуни.
Милош Јанковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар