 |
Није ми лако да будем ја,
мада све ређе то и покушавам,
све слабије у мени моје сија,
све брже се круним и урушавам.
Црна паучина душу премрежава,
горка су ми уста, беспослене руке,
хуји зјап у мени, мук се одроњава,
док слажем у један све своје јауке.
Затирем сам себе, душу упарчавам,
краставе авети из мене се кезе,
страхујем од себе чак и кад спавам,
живим из ината, од гнева и језе.
Милош Јанковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар