 |
Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.
Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.
Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.
Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.
Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.
Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.
Милош Јанковић
/Људи говоре, Часопис за књижевност и културу, Торонто; број 17/18/
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар