 |
Једном опет пењем се степеницама наше куће
и ослушкујем у златној вечери твоје кораке.
Тада моје срце од тамног дрвета
налази поново своју стару дивну шуму.
Али ово дрвеће са пупољцима на домаку моје руке
одводи ме путем чији се крај губи у бреговима.
Успут обарам лишће штапићем, звиждим
остављајући твој увели цвет на каменим кулама.
Но ја бих да заборавим и ево склапам очи
које ћеш следећег тренутка отворити да би видела сузе.
Јер пуно драгих ствари навире у моје сећање
док гледам твоју лепу главу у вечерњем прозору.
Иза топлог рубља, иза мајских светлости,
иза мојих драгих књига, иза корпи са сувим воћем,
пуна неме поверљивости твоја јадна прилика
удаљује се обухваћена ветром пут тамног шибља.
Александар Ристовић
 |
Нема коментара:
Постави коментар