 |
| Мирослав Б. Душанић |
Логичан завршетак
Размишљам о оштрици жилета
Која може да буде исценирана и изнутра
Из дубине нашег тијела
Ипак је, као свјетлосни извор, погоднија варљива мјесечина
А најбоља титрава свијећа – да пуно сузи и не пуцкета
Спомиње се у неутјешним осамама и депресијама
О жилету се говори у помрачењу ума
Обично је крв црвена као булка (клише)
И глуво доба ноћи – вријеме нечастивих сила
Или једноставно, вријеме невремена
Кад си сасвим сам, а грми и сијева
И пљушти немилице (магијска формула)
Док часовник упорно одбројава, посљедње тренутке самоће
Неки, у сцене уграде огледало
У позадини, али ипак видно, рецимо на зиду
У њему можеш да видиш своје изобличено и блиједо лице
Код других, из огледала излијећу авети
И грабежљиве птице
Кљуцају очи, кидају месо – живо месо (хорор-сценариј)
У огледало те намаме, силом увуку
Ту се јасно повлачи црта и праве два свијета
Један наш, свакидашњи, живући
И један онострани, са мртвим душама
Код свих се смрт подразумијева и жељно ишчекује (парадокс)
Све остало би било превара и велико разочарење
Злоупотреба, поигравање са нервима и емоцијама
Јер та режирана драма са свјетлошћу и жилетом
Не може да остане само на размишљању
Она мора да понуди смрт, као логичан завршетак
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар