Мирослав Б. Душанић: У заборав с језиком немуштим

У заборав с језиком немуштим

Нема самилости

Сапфо не пјева више гласом славуја

У стољећним маслиновим гајевима

Ријеч митска недостаје

Ријеч блажена и света није досуђена

Ни суђена, ни поклоњена

Моћан је језик као оштрица ножа

А ипак ништа не питам прикован у постељи

Скамењен у времену

Попут испуцалих фасада послије сунца и киша

Смућен као птица без крила

Као удар таласа далеког

Испечена кожа на сунцу

У огњу гнојних рана, рђа од дувана

Испод ноктију

Застрашен одјецима гласова из мрака

И измаглице

Скривам се од напетости и обиља

Чему устајали ваздух у ненамјенским круговима

Дијалогичност и сломљени вратови

Наставак распећа и злочини

Погрешни акорди из Бетовенове Пете симфоније

Нека нас уљуљкане, бијесне и изгубљене

Однесу стихије

Заувијек нам склопе очи

Нека нас нема

Само зрнца пијеска да остану у прозирној дубини

И непомичне кости

У једном новом времену, доћи ће нови

сасвим неоптерећени Богови

Донијети Вјечну Свјетлост

И са сјеменом бесмртности оплодити земљу

И само невини људи ће, као печурке

Из ње да ничу

Мирослав Б. Душанић