 |
| Мирослав Б. Душанић |
добар дан лепа, затечена нимфо.
ја сам висока колиба на џиновској секвоји,
и причињавам ти се само ако се
и ти мени причињаваш.
фини ти се сребрни прах уплиће у трепавице
и време је већ да све пред твојим очима заблиста.
и овај суптропски хоризонт
твојим доласком мирише на шарене цикламе,
дечији сапун, кокос и кончасте алге
од којих ћеш ми преплитати кров
а ја те чувати већ од кише и прекомерног сунца.
добар дан лепа, затечена нимфо,
док горе се пењеш - дефилују строваљена стабла,
оживљавају скулптуре дискобулуса и венера..
и од данас, ако ме наизглед некад горе нема,
када се размахну монсуни и надвије се магла,
рачунај да то је само слабашна опсена
настала од горких кристалних капљи
које се брзо испаравају са суптропског лишћа.
све се то повлачи са првим зрацима сунца.
добар дан. ја сам твоја висока колиба, нимфо.
ослушкуј одавде хук ћукова, ждралова и корморана
и сети се детињства ако ти се месец учини превеликим,
(јер такав је био и на постеру Великог Блека).
попни се. мирне су делте екваторских река у ово доба.
(а ово је доба твога доласка) у брактејама јарких боја
само за тебе од данас цветају папирни цветови.
и неко ти је од лудих песника,
од колоритних етажа бугенвилеа, већ начинио степенике.
и сада, док се полако пењеш,
ротација и револуција планете мењају смер...
и почиње игра разуздане космичке плавичасте светлости,
теби у част.
Тони Пердић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар