 |
велом златне измаглице, њено се лице заплитало
по мислима и кипела је кафа из џезве.
арабика.. орнаменти оријента на филџану.
и једини варошки семафор
који шаљиво увек дочекује црвеним светлом
бива игнорисан овај пут, јер махнула је она.
што би лагао ретровизор.
румене су сељанке на пијаци продавале поврће
и опонашале њен осмех, али, изостајала је забуна.
чак и у стакленој башти, на променади,
док су се разливали акварели по вазама и извијале орхидеје,
када се указала из златне измаглице, као пред афричку кишу.
и све храбрије извирују повијени узвичници
из мимикрије запуштених знакова питања:
шета ли то она стварно мојом касабом, или, само песмом?
и зашто је јутрос изабрала да буде збуњена ласта
у теснацу потребне патетике, премда је и ово неки југ.
и премда веровах да сам атеиста,
а не овакав богохулник који је безобзирно поткрада
присвајајући њене осмехе које неопрезно одлаже по етру.
и тако, док се учим да од мрвица радости раздрагани колаж чиним,
предострожно смишљам молитву, за златну измаглицу и пиктограм
немогућих сенки:
боже, пробај да овај пут не будеш себичан.
пусти да упијам љупко несавршенство,
осликано бојама непролазне младости.
пусти ме да верујем да сам шеретски заварао пролеће
тако што сам позлатио сав хлорофил...
и учини ми да траје овај ненадани дар.
Тони Пердић
 |
Нема коментара:
Постави коментар