 | |
у мојим пјесмама је превише самоће
и отужне патетике
и у једном од критичних момената
(а они су код мене почести)
одлучио сам да одем у други свијет
проширим видике
и стојим изгубљен у великом граду
у метежу свеопште распршености
интензивне смјене
дигресије
и немјерљивих бизарности
и стојим као кип
као уклет
нигдје поетике
губим наду
а губим и жељу
на вртешци су умножавања
групни портрети
копије и пресликавања
аутоматизми и заводљива
понављања
реклама преко реклама
уланчавање елемената и фрагмената
лица и фасада
вјештачки механизми у погону
избацују
сатиру
мељу
око мене неартикулисани гласови
до неба крик
грубости
маске
крв
у мојој соби бијах човјек
осамљен и носталгичан
имао сам неки лик
овдје нисам ни црв
ни минимална естетика
али зато авангарда
и неоавангарда
антиумјетност
антиживот
античовјек
антипоет
антибог
и анти
и анти
и само анти
саботажа
рециклажа
мистификација
умјесто свијеће понуђен рог
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар