Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Хорхе Луис Борхес

УМЕЋЕ СТИХА

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише. Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“. Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија. Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини. Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.
 

Хорхе Луис Борхес

/Превео Лазар Мацура/

Мирослав Б. Душанић

________________________________________________________________________________
За труд упућејем једно велико Хвала у Сарајево...