 |
| * 01. март 1891 † 01. август 1955 |
«Винавер је у српској литератури XX века постао симбол поетског модернитета, она врста ствараоца који је већ у првој деценији својим радикалним поетичким захватима (нарочито у спору са тзв. ларпурлартистичким концептом Богдана Поповића и позитивистичком, прагматистичком естетиком Јована Скерлића) иницирао пројекат српске авангарде (заједно са Светиславом Стефановићем, Димитријем Митриновићем). Прелом, преврат, разарање класичних форми и норми (са Причама које су изгубиле равнотежу, телеграфским сонетима сачињеним од једносложних стихова), са пародијама као специфичном формом критичког пре/вредновања поетске традиције итд.) оно је што је Станислава Винавера као францускога ђака бергсоновско/малармеовско/валеријевског типа начинило радикалним зачетником модернистичко-авангардног пројекта.
Неспорно је да је Станислав Винавер најевропскији интелектуалац модерне српске књижевне уметности XX века – широкога образовања, несводљивог и неканонизованога духа, увек у жестоком спору са оном врстом догматског, идеологизованог, нормативистичког, позитивистичкога мишљења и певања које је тековина мртве традиције. Увек је из европскога окружја у српски поетски контекст критички преносио, препевавањем и превођењем острашћено и занесено, пркосно и у инат законодавцима и проповедницима поетске праксе и промишљања оно што је негде, тамо у свету, највредније, најзначајније...
Станислав Винавер – јесте парадигма српског поетског модернитета, магична стваралачка појава српске авангарде, језички маг и чудотворац, преносник онога што је у европској поетској модернистичкој традицији најсветије, најплодотворније, најживље у матици највреднијега. Станислав Винавер је у српској књижевној уметности, понављам, с разлогом – најевропскија, најсветскија појава модернога кова – највећи, најбожанскији Институт српске поетске модерности у коме је језик врхунаравни, најврховнији Бог над боговима... Тај језички, поетски и критички геније за свога живота није имао слављеничких књижевних манифестација њему у част, за живота је био без иједног признања за књижевни рад. За њега, вечитог прзницу, инаџију, неугодног и опаког полемичког противника по неком неписаном правилу, остао је презир, непоштовање, игноранција – оних владајућих старих соцреалистичких списатељских властодржаца с којима је био у перманентном књижевничком (не само идеолошкоме!) спору. Додуше, они су били идеолози литературе а то је за Винавера био сасвим довољан повод за исцрпљујући и непрекидан рат који је, у свакој прилици, добијао...»
Гојко Тешић
Неспорно је да је Станислав Винавер најевропскији интелектуалац модерне српске књижевне уметности XX века – широкога образовања, несводљивог и неканонизованога духа, увек у жестоком спору са оном врстом догматског, идеологизованог, нормативистичког, позитивистичкога мишљења и певања које је тековина мртве традиције. Увек је из европскога окружја у српски поетски контекст критички преносио, препевавањем и превођењем острашћено и занесено, пркосно и у инат законодавцима и проповедницима поетске праксе и промишљања оно што је негде, тамо у свету, највредније, најзначајније...
Станислав Винавер – јесте парадигма српског поетског модернитета, магична стваралачка појава српске авангарде, језички маг и чудотворац, преносник онога што је у европској поетској модернистичкој традицији најсветије, најплодотворније, најживље у матици највреднијега. Станислав Винавер је у српској књижевној уметности, понављам, с разлогом – најевропскија, најсветскија појава модернога кова – највећи, најбожанскији Институт српске поетске модерности у коме је језик врхунаравни, најврховнији Бог над боговима... Тај језички, поетски и критички геније за свога живота није имао слављеничких књижевних манифестација њему у част, за живота је био без иједног признања за књижевни рад. За њега, вечитог прзницу, инаџију, неугодног и опаког полемичког противника по неком неписаном правилу, остао је презир, непоштовање, игноранција – оних владајућих старих соцреалистичких списатељских властодржаца с којима је био у перманентном књижевничком (не само идеолошкоме!) спору. Додуше, они су били идеолози литературе а то је за Винавера био сасвим довољан повод за исцрпљујући и непрекидан рат који је, у свакој прилици, добијао...»
Гојко Тешић
/Књижевни магазин, Месечник Српског књижевног друштва, број 73-74; Београд, јули - август 2007./
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар