 |
| Мирослав Б. Душанић |
Корачаш уназад да заметнеш траг
У пустињи што раствара време на трзаје,
Док ноћ не дође и свој звездани саг
Простре над тобом. Тад схваташ да брза је
Одлука да бежиш из завичаја у непознато била:
Уместо постеље песак и камен за узглавље.
Страшно је место, кажеш, кад окрзну те крила
Анђела и покрену ваздух над тобом. Шав је
То посред небеса, отворен као лестве, по којем
Небески весници пењу се и слазе. У твојем
Сну они траже место да ти дошапну и озаре
Чело да ниси сам, да завет још увек траје.
Где год се пробудиш, подижи камене олтаре
У земљи обећаној, коју ти Господ даје.
18. 6. 2011.
Звонимир Костић Палански
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар