 |
Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које
Камена тишина
Још одјекује
Кроз све што се чује
Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те бела
Још није однела.
Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси
Миленијумима;
Ко га прекине
Стиже до истине.
Њене ћеш све тајне упознати и ти
И домоћи се свега што ти пропало,
Ал' мораш пристати
Криво огледало
Да те зачара,
Које други свет отвара.
Тамо жеш као и сви други отићи
Кад смрт угледаш у своме црном плашту.
Не плаши се ићи
С њом као кроз машту;
Она није крај -
Њом почиње бескрај.
И у њему да се снађе морала би
Твоја душа у којој је сва суштина
Бића и њом граби
Да ти бескрајина
Блискија буде
И од родне груде.
Зато што си овде рачуне платио
И преплатио уз највећу камату.
Јоште и патио
Са омчом о врату,
Срећом би ниска
А и ти без вриска.
Тако се прича о жићу завршава
У коме се и преко могућег хтело
Све док се дешава
И бучи врело
Од живе воде -
Све док је слободе!
Димитрије Николајевић
/ЛМС, јун 2012, књ. 489, св. 6 Нови Сад/
 |
Нема коментара:
Постави коментар