 |
| Мирослав Б. Душанић |
и спас сопствене душе,
и док народи се у незнању
и црној мржњи гуше,
и један другог гони,
и један другог руши.
Ти у твојој ћелији уској
пиши просте
вечне речи,
што од душе иду души...
Векови ће проћи
и људи ће нови доћи
и рећи
"Колико времена већ прохуја"
а волеће увек ко и стари
само просте, искрене ствари:
мирис цвећа,
пој славуја,
Ти буди
та искрена проста Реч,
па уместо бриге
за душу своју
и вечна неба,
ти чини
што другоме треба:
лечи где боли,
и воли.
То ти је моје
цело завештање.
Јела Спиридоновић Савић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар