 |
Полако сам ишао сокаком између истурених ћефенака, слушајући мирни шум живота, који никад нисам теже подносио.
Малочас сам био бодар и сигуран, управљао сам догађајима и чинило ми се да сам изнад њих. Ствари и људи изгледали су мањи, а ја као да сам лебдио изнад њих. Први пут сам то доживио, а био ми је природан тај осјећај надмоћности. Једва сам га и запазао док је трајао, зрачио је из мене као мирис, као снага, као право, којим се чак и не поносим, јер је неодвојиво од мене, једно је од мојих својстава. А сад ми то изгледа чудно и далеко; људи и живот нису испод мене већ око мене, закључани, затворени, као зид, као неизлаз. Не знам да ли има побједа у животу, пораза сигурно има.
Не могу да одредим колико је трајала та погруженост у мени, ни да ли сам одмах примијетио промјену, чим је настала, или су ме чула упозорила кад је постало чудно.
Прво сам чуо тишину. У кругу око мене одједном су умрли гласови, престало је стругање, куцкање, ударање, а онда се тај мук почео да шири даље. Личило је на запрепаштеност, на стегнуто грло. Потрајало је само трен, и ма колико да је било необично, и страшно, као да је крв престала да кола у неком великом тијелу, знао сам шта се десило. Одахнуо сам.
Нисам погријешио, Харуне! Много ме је муке стало, али сам упознао људе.
Онда су се поново јавили гласови, само друкчији него малочас, друкчији него сваки дан, мукли и опасни, слични тешком уздаху, па притуљеном режању. Чуо сам у њима изненађења, страх, љутину, чуо сам потмулу грмљавину, као пред олују, пред смак свијета, чуо сам све што сам хтио.
Опет ми се вратио осјећај лакоће и сигурности.
Пошао сам за чаршинлијама, помијешан с њима, осјећајући њихову јару и љут мирис њихових тијела (то је мирис изненадног запрепаштења и бијеса који се још није одредио: у боју људски мирис је опоро сладак, на крв), слушао једва разумљива питања, као врачање, сулудо мрморење, клокотање дубоке воде, подземни тутањ, и нису биле важне ријечи већ то змијски пискаво сиктање, ти мутни трбушни гласови који су их претворили у нешто непознато, и опасно, чега се више нису ни сами сјећали.
Ваљали смо се чаршијом, у једном правцу, с главом подигнутом према нечему што чекамо, напријед, додирујући се раменима, стиснути, а не видећи један другога, истискујући слабије, али нас је било све више, нераспознатих, претворених у мноштво, претопљених у њихов страх и снагу. С муком сам се одупирао чудној и снажној потреби да будем неразумна разбјешњела честица, чуо сам своје властито режање и осјећао омаглицу од неке опасности која је и мене угрозила. Оживљавао сам свој осјећај надмоћности, да се не бих препустио прастарој потреби да јуришам с угроженим племеном.
Меша Селимовић
Малочас сам био бодар и сигуран, управљао сам догађајима и чинило ми се да сам изнад њих. Ствари и људи изгледали су мањи, а ја као да сам лебдио изнад њих. Први пут сам то доживио, а био ми је природан тај осјећај надмоћности. Једва сам га и запазао док је трајао, зрачио је из мене као мирис, као снага, као право, којим се чак и не поносим, јер је неодвојиво од мене, једно је од мојих својстава. А сад ми то изгледа чудно и далеко; људи и живот нису испод мене већ око мене, закључани, затворени, као зид, као неизлаз. Не знам да ли има побједа у животу, пораза сигурно има.
Не могу да одредим колико је трајала та погруженост у мени, ни да ли сам одмах примијетио промјену, чим је настала, или су ме чула упозорила кад је постало чудно.
Прво сам чуо тишину. У кругу око мене одједном су умрли гласови, престало је стругање, куцкање, ударање, а онда се тај мук почео да шири даље. Личило је на запрепаштеност, на стегнуто грло. Потрајало је само трен, и ма колико да је било необично, и страшно, као да је крв престала да кола у неком великом тијелу, знао сам шта се десило. Одахнуо сам.
Нисам погријешио, Харуне! Много ме је муке стало, али сам упознао људе.
Онда су се поново јавили гласови, само друкчији него малочас, друкчији него сваки дан, мукли и опасни, слични тешком уздаху, па притуљеном режању. Чуо сам у њима изненађења, страх, љутину, чуо сам потмулу грмљавину, као пред олују, пред смак свијета, чуо сам све што сам хтио.
Опет ми се вратио осјећај лакоће и сигурности.
Пошао сам за чаршинлијама, помијешан с њима, осјећајући њихову јару и љут мирис њихових тијела (то је мирис изненадног запрепаштења и бијеса који се још није одредио: у боју људски мирис је опоро сладак, на крв), слушао једва разумљива питања, као врачање, сулудо мрморење, клокотање дубоке воде, подземни тутањ, и нису биле важне ријечи већ то змијски пискаво сиктање, ти мутни трбушни гласови који су их претворили у нешто непознато, и опасно, чега се више нису ни сами сјећали.
Ваљали смо се чаршијом, у једном правцу, с главом подигнутом према нечему што чекамо, напријед, додирујући се раменима, стиснути, а не видећи један другога, истискујући слабије, али нас је било све више, нераспознатих, претворених у мноштво, претопљених у њихов страх и снагу. С муком сам се одупирао чудној и снажној потреби да будем неразумна разбјешњела честица, чуо сам своје властито режање и осјећао омаглицу од неке опасности која је и мене угрозила. Оживљавао сам свој осјећај надмоћности, да се не бих препустио прастарој потреби да јуришам с угроженим племеном.
Меша Селимовић
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар