 |
Свакоме би требало одредити да путује, с времена на вријеме. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто, човјек прихваћа све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени мјесто и наметнуте услове.
Меша Селимовић
 |
Нема коментара:
Постави коментар