Крај године с малим избором Властиних пјесама

Власта Младеновић

На релацији Париз-Копенхаген

      Застранио сам начисто.
      Свугде видим Србију
и свугде ме бију
олује и кише.
      Што је превише, превише.

(2003)

Посета

       Долазио код мене
Сима Милутиновић из Видина,
тражио песме на увид,
да ме совјетује
шта је добро,
а шта се несме.
       Ствари су усмене,
историја се узалуд пише,
ништа од знања,
ништа од звања,
послушај како брдо јечи
и долина одзвања.

Арнобије хоће да се убије

       Узалуд је учени Арнобије
веровао у своје ученике,
они никада неће верно
пренети његове речи.
       Свестан тога,
умјесто сјајних тога,
обукао је рите
и сишао међу
непријатеље скрите.
Они ће најбоље
разумети његове скрипте.

Издање Југа

           Горе моје ране,
Горане (Станковићу) пеку,
залуд силазих
на Црну Реку,
узбуњивах псе
и петлове ране,
збуњивах хајдуке,
издаше ме
и ноге и руке,
само душа оста
и траг модри,
да ме прене,
да ме бодри,
кад је доста.
           Никад више –
рече гавран –
никад више
овај дан.

Лепенски вир

     Залуд сам жудео
за међуречјем,
тајнама Месопотамије,
грчевито трагао
за грчким боговима,
тама није тамо
из које јавља се зрак,
само корак до мене
открише се песме камене.

Век и по после 1883. године

         Што се песама мојих тиче,
ништа се није променило,
већ и даље морам
да их објашњавам,
пре тога Турцима,
сада инима.
         Сјаха Мурта,
узјаха Курта.

Лактанције са мном

     Речи твоје погане
морају бити пријемчиве
моме слуху, ако хоћеш
да живе.
     Не зависе моје песме
од твоје слушне мембране,
нити од твога језика,
умеју да буду гласне
али и тихошћу да се бране.

НОВО СЛОВО

       Уздарје Душанићу

Сиво је небо,
тешко као олово,
последње долази време.
Сузних очију, за трен,
застадох нем.
А онда, као муња,
угледах дан после
и ново слово.
Еви хитам, ватре плам,
пишем поново,
уздарно, Богомдано,
пишем одано.

(2014)
 
Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић