уторак, 5. јул 2016.

Петар Јевтовић: Јесен је, опет је јесен, Ана...

* 09. мај 1952   † 15. јун 2010
Јесен је, опет је јесен, Ана... 

Седим у сличној соби.
Ко зна која је јесен?!
Олињало ми је срце.
(сутон под челом занесен)

Пожутели ми прсти,
од дувана и туге.
Живот ми је отео тебе,
а није ми дао друге. 

Скрцала си ми кости.
И ујела ме за душу...
Сада, под кишама сурим,
жеђам љубавну сушу!

Отупели ме снови,
очњаке док оштри чама...
Лајем на звезде, теби -
ти не разумеш, Ана...

Променила си се и ти!
И ти, уз људе друге.
Чак су и рођачки пољупци
на пречац, добили зубе.

Да! Тако нам је сјајно,
да се сложиш на теме.
И само су птице још нежне -
(ипак је сурово време)

Зато прећуткујем риме
и мамурлуке бројим,
кад осетим да волим,
напишем: "Ја се бојим!"

Да! Откотрља ми младост,
низ душу суза слана.
Јесен је! Јесен је! Јееесен!!!
Зашто смо жути, Ана?!

Петар Јевтовић

Мирослав Б. Душанић
Погледати такође:

Нема коментара: