 |
И. Јермаковој
Небо је било челичносиве боје,
летело нас је двоје, само двоје.
Два голуба-превртача испала из јата,
освит, све су блеђе светиљке кварта.
Два голуба које случајни сусрет лечи,
два голуба високе, чисте речи.
Небеске струје, земаљско тле и семе,
ми - изнад, испод, одбројавамо време.
Доле земља згрејана и песмом узнета,
зграде, булевари — врти се планета.
А тамо горе — оловни диск сред звезда,
још није касно за натраг, ако презаш.
Видиш да све је ређа атмосфера,
ту је вакуумски вртлог луцифера,
и све, ту све разбијене су честице,
а ми смо само две залутале птице.
Нестаје снаге, и реч је близу краја,
нема ту ни анђела, ни ознаке раја.
И све земаљско је бескорисно, презрено.
Господе! Ти видиш, летимо над безданом.
Сергеј Гловјук
 |
Нема коментара:
Постави коментар