Мирослав Б. Душанић: (Узалуд)

Узалуд...

У ноћ испружене руке
Не види нико
Сви видају своје болне ране
Сви су ноћас постали пустињаци
Препуштени канџама таме
И погрбљени уздишу
Носећи своје тешке крстове

Узалуд...
Лице у грчу и црне слутње
О безнађу
И коначном судњем дану
Ове ноћи као да су се сви уротили
Да режирају сопствену драму
Једночинку
У којој су они трагични јунаци

Узалуд...
Ноћас сви траже помиловања
Као опијени
Бришу наслаге праха са заборава
Одједном сви су немоћни
Пуни страхопоштовања
За гријехе би олако да се искупе
Нудећи мало молитве и кајања

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић