Неугасиви огањ
на једној старој слици мој отац бере хмељ
с цигаретом без филтера у зубима
испред њега пун џак свјеже набраних цвјетова
на полеђини ове слике ћирилична посвета
исписана мастиљавом оловком: мојој драгој и
вољеној жени и првенцу, баш ми недостајете,
воли вас много, ваш Будимир
знао је отац да Путовођа води и одлучује
и да послије свега остаје само записана ријеч
Мирослав Б. Душанић
Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
7 коментара:
Имаш ли негдје ову слику сачувану или ти је остала у сјећаању?
Са исте хмењаре имам и ја једну слику на којој је мој отац у вријеме док се ја још нисам родио.У опису сам написао да је то сликано 1960.године али може то бити и коју годину касније.
http://www.flickr.com/photos/42643813@N08/4279395527/
Драги Перо,
Слика је било више. На једној од њих је са твојим оцем и Војком Душанић. Направљена је цијела серија фотографија - различите позе приликом одмора и рада. На некима су са "шушкавцима", свијетлим кошуљама, качкетима, береткама... Од ове серије ја не посједујем ниједну. Вјерујем да су неке слике још у животу - код моје мајке, сестре, теткиних породица... Мислим да су слике из 1962. год. Ако дођем до неке у посјед, скенираћу ти их... А ти би могао да ми пошаљеш слику твога оца... Поздрав!
Послао сам ти у претходном коментару линк на коме можеш видјети ту слику.Могуће је да је та слика настала истог дана јер не вјерујем да је фотограф долазио сваке године.
Гајдобра је било једно од многобројних стјецишта надничара из нашег краја, ту су још били Лединци, Шашинци, Јарак, Шид, Рума, Инђија...
Тачно је тако,и ја сам био једном у Шашинцима,а у хмељари сам био два пута,послије завршене основне школе а други пут послије завршеног првог разреда средње (1979.).Е сада не знам колико је хмељара било у околини,ја сам био у једној између Бачке Паланке и Гајдобре.ту је вођа био пок.Ново Блатешић који је доводио сезонске раднике из наших крајева.Али почетком шесдесетих не знам гдје су ишли.
Тешка времена су то била. Ишло се свугдје, ТРБУХОМ ЗА КРУХОМ. Одлазили су и у сјечу дрва у Горски Котар (Делнице), Славонију, нешто касније у Словенију...
„знао је отац да Путовођа води и одлучује
и да послије свега остаје само записана ријеч"
Кад песма душу покрене... А свака је Ваша песма, сваки запис Ваш, драги Мирославе, таква песма: која покреће душу.
Постави коментар