Ријека, вода
Прије вјекова, своју мајку
сам именовала - Корана.
Дан пролази, умире,
Мајка извире, долази.
Ја сам келтска дјевојчица
угушене љубави.
Ко рана ми се, коранска
разлијева у ушима:
шумно, споро љето, гргољење.
Нема љубави да тако обавије
и клизи низ мене.
Заледи се, залеђена исплива.
На земљу кад стане,
распрскава се
у куглице капљица,
у крст изнад мога чела.
Земљо мог млијечног стопала,
ниси само вода: Пужић, бјелоушка,
загрљај си, врба жалосна.
Откријем све своје отворе,
и ту гипка улазиш у мене,
да те памтим.
Јеси ли ти мене заплашила.
Дара Секулић
Нема коментара:
Постави коментар