 |
У конфузним ноћима надигравамо се
Моја болест и ја
Не дам се, не предајем се лако
Мада су ми шансе скоро никакве
Болест као коров урасла у простор
Овладала тијелом и временом
Ритам и звук откуцаја казаљки на сату
Ускладила са налетом болова
Час ме у понор баца, час на површину
А ноћни лептири, сове, анђели, сабласти
Лица знана и незнана, шаролике слике
Пуне емотивности и мисаоне густине
Дефилују поред мога лежаја
Спремни да задају одлучујући ударац
Балансирам између кревета и неба
У сфери субјективног, на граници између
Јаве и сна, одржавам несносну равнотежу
И не одустајем у борби за мој крхки живот
О зашто ли сам тако неувиђајан и себичан
Мирослав Б. Душанић
 |
1 коментар:
Врхунска поезија.
Постави коментар