Мирослав Б. Душанић: Нешто као жалопојка

© by Andrew - Me

Нешто као жалопојка

вријеме је немилосрдно

оно је прогутало ланце планина

узбуркана пространства мора

и разуђене ријеке са лађама

ишчезле су све познате стазе

на којима се среташе познаници

и размјењиваше вијести

ни мог оца нема да пије кафу

и псује тежачку муку

нема ни комшије

само неки нови непознати људи

у сталном покрету

кажу вријеме је одзвонило своје

једноставно је ишчезло

и нико га више нема довољно

наступио је неки прогрес

а с прогресом је све

ако не боље а оно друкчије

осим банки података

банке органа су најтраженије

тијело је цијењена роба

оно се коригује или продаје

ни дјеца нису као што су била

сама су себи довољна

наручују их у жељеној боји

ослобођену од ризичних фактора

не једу на нама познате начине

покаткад прогутају по коју таблету

док њихова озбиљна лица

прате неке загонетне знаке

и дијаграме на монитору. . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

и док ви ишчитавате ове редове

ја у прогресу неутјешно плачем

јер спознах да сам као јединка

за овај свијет небитан

и од времена занавијек одбачен

Мирослав Б. Душанић