Веселинка Стојковић: Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој.
Пут је дуг, непрегледан,
Дан и ноћ без одмора,
Са торбом на рамену,
И очима преда се, Боже мој,
Са молитвом у рукама.
Ноге воде, ноге носе, ноге држе,
Без муке и без туге,
И кад боле, када пате, кад се кају.

Још лутам, Боже мој.
Прођох воде, брда прођох,
Избивах и у равнице,
На стазе камене и вреле изворе,
На ливаде и пустиње.
Не бејах жедан, ни гладан,
А ни сит, Боже мој,
Очи моје видеше, срце дрхташе,
Кише, снегови, нити ветрови
Не беху им трње на путу,
Не, Боже мој, кад и беху.

Лутам још, Боже мој.
Пут је још широк, несагледан,
Неуморан, велики.
Зову воде, поља, звери, птице,
Небо, сунце, звезде, помрчина,
Шуме, песма, глас,
Глас! — Боже мој.
Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста,
Још лутам, Боже мој.

Не бејах жедан, нити гладан,
А ни сит, ни сит! Боже мој.
И идем, идем, Боже мој,
Још ходам, још се надам,
Још ми очи радост виде,
Светла хоће,
Још ме сунца зову и све звезде,
Још се уздам у сан вечни —
Ноге воде,
Jош ме држе, још ме носе,
Лутам, Још лутам, Боже мој.

Веселинка Стојковић

И док лутамо у беспућу, Боже мој,
хваљен да си где се чује и не чује,
што нам даде сагледање куда даље,
пружи длан да пијемо, жеђ толимо,
што доведе до молитве над молитвама,
што крај речи Веселинке, нек је здрава и весела,
спознасмо пут и наслутисмо сопствени циљ:
„Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста...“,
још те само једно молим,
благослови скитнице и луталице
на путу ка Теби. Амин.

Нада Петровић  

Фотографије: Мирослав Б. Душанић