 |
14.
Ни зоре, ни ноћи ту нема, једино
привидан мрак и још привидније свјетло
у равнотежи коју ништа
нарушити не може — тко овамо стигне
покорити се мора тајанственом распореду
хладних и врућих површина што,
додирујући се, стварају вјетар, али и
то је само привид — не ваља вјеровати
нарави Пустиње, ни поуздати се сувише
у призоре намијењене заваравању
неискусног путника, који још
не разликује лаж од истине. Ни журити
не ваља овдје, ни у мјесту стајати
престрављен наглом појавом чопора
хијена, што њушећи пијесак ужарен, налазе
мјестимичне трагове смрти. Пустиња је ова
змијски језик жеђу измучен што палаца
непрекидно иза леђа онога који
мирно спава — побјећи се не може
ни напријед, ни натраг, јер сматра се
да онај који се овдје нађе, добровољно
је ушао, зато својевољно никада изићи
не може, ни измијенити ништа
у судбини својој.
Марија Чудина
 |
Нема коментара:
Постави коментар