 |
Ништа се не мења, све је исто,
а пролеће ће ускоро.
Додуше, сунце је још ниско и хладно је.
Висибабе одавно цветају,
и трава се извија из снега,
али птице ћуте. Само понеки врабац,
или и читаво јато, слети на мој прозор.
Тада разговарамо:
они кљуцају мрвице, а ја их гледам.
Док размењујемо мрвице,
или и читаву скалу љубави,
топло њима у срцу, топло мени.
Онда их испратим погледом до јабуке,
па даље, и опет је све исто:
немоћ ме не напушта, а пролеће ће ускоро.
Веселинка Стојковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар