 |
Они спавају сви до једног, редом
у плитком гробу, нескрштених руку,
Без свог покрова и под тешком бедом
И труну мирно као у сандуку.
Они спавају, несебични, благи,
С ранама живим и мртвим очима,
Велике душе као камен драги,
Вечита песма коју им отима.
Они спавају, ти наши синови,
у својој крви, безбрижни ко тићи,
Заборављени ко мртви кринови,
И поносити ко стари племићи.
Они спавају по Балкану целом
За добро туђе, за спас свог племена:
Никад не беху са заставом белом
Ти млади момци великог времена.
Они спавају прости, без украса,
И њине груди, густи црви плаве:
И док се губе из свог лепог стаса,
Хумке им расту у цветове славе.
Владислав Петковић Дис
Нема коментара:
Постави коментар