 |
Вријеме
Не пролази вријеме. То је немогуће. Оно није колут траке који се одмотава и на крају одмота... Вријеме је једино чега имамо у изобиљу. Довољно много за нормалан живот. Ту је Творац био дарежљив, али... Заслијепљени самим собом, придавајући пажњу, величајући себе, не примјећујемо и не схаватамо (или нећемо), да смо само кроз њега шетачи по/на задатку. (И то краткотрајни, што би рекли, на одређено вријеме.) А тај осјећај да га немамо довољно, је знак наше несавршености и неорганизованости. Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.
Мирослав Б. Душанић
Не пролази вријеме. То је немогуће. Оно није колут траке који се одмотава и на крају одмота... Вријеме је једино чега имамо у изобиљу. Довољно много за нормалан живот. Ту је Творац био дарежљив, али... Заслијепљени самим собом, придавајући пажњу, величајући себе, не примјећујемо и не схаватамо (или нећемо), да смо само кроз њега шетачи по/на задатку. (И то краткотрајни, што би рекли, на одређено вријеме.) А тај осјећај да га немамо довољно, је знак наше несавршености и неорганизованости. Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.
Мирослав Б. Душанић
 |
2 коментара:
Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.
Није ми намјера да паметујем (да не кажем филозофирам), али све више ми смета како мој тако и туђи изговор...
Помало је чудно да поред силне технике која нам је живот олакшала, све више кукамо /испричавамо/оправдавамо/прикривамо... све и свашта: нашу неспособност/безвољност/немарност/избјегавање... Постали смо (хтјели то или не) МАЈСТОРИ У ЛАЖИ. Нисмо искрени ни према себи самима...
Постави коментар