 |
На коленима молим, уплетена у распуштене косе
жалосних врба.
Скривам од пролазника нагост душе.
Избацујем речи као жаоке, плачем изнутра,
свака кап напиње још једну шину Баш Челика,
кида закивке, раставља обруче.
Остајем слободна међу неманима
које су ми јуче биле џелати.
Своје су младунце оставили, да ми поставе ограде,
докле се сме у дану што траје.
Чујем кораке.
Чекам да им замре одјек пре но што се јави глас.
Речи да окласају и сазру, постану бисер
у ушној шкољци.
Да ме додиром у сенци неверице претворе
у фењер свица.
Да будем звезда репатица, сагорим од ватре шапата.
Да признам пораз у победи.
Да будем јавка у немоћи. Пре него што нестанем
у ћутању зидова без слика. Вратим се вилином колу.
Цртам пећинске сенке по лишћу врбиних изданака.
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар