 |
Читаве ноћи падао је снег,
касно сам легао и видео: падао је,
будио сам се — опет је падао,
и сањао сам како нека девојка
бежи и заплиће се у грмљу, као
голубица. Био је то истинит сан
(истинити су снови првог дана
младог месеца), али ја нисам разумео
смисао тога сна.
У јутро зимско,
мамурно, изађох после осам
(периферија, пошта, Петлово брдо);
у аутобусу 56Е прочитах дневне новине
до центра града (Зелени венац).
Не у небо, гледао сам пред ноге
журећи Кнез Михаиловом, помало
огорчен на метереологију, јавне службе,
депресију децембра и гужве пред шалтерима
у пошти у Змај Јовиној.
Био је обичан дан, најобичнији
на крају једне дуге, зле године,
и тако стигох нервозан надомак Студентског
парка. Јутро је одмакло, негде око девет.
Личило је на сумрак.
Још нисам био ушао у парк
кад поче да се догађа чудо!
Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,
кад излази сунце. Сјај је полако силазио
на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.
Већ двадесет и више година пролазим
тим парком и никада не увребах нешто слично.
Крошње су биле тако јасно обасјане,
а степен сјаја се појачавао из трена у трен,
док није обасјао и последњу пахуљу,
и одједном сам на све друго заборавио,
и полако ушао у то блистање и јасноћу,
лепше од свега што доживех
за четрдесет и пет година ...
Небо се, дакле, неочекивано отворило,
разведрило, размакли су се тмасти облаци,
као у сну. Студентски парк је у том тренутку
био скоро пуст и ја сам ишао полако
не застајући: небо је било чисто и плаво,
и осмехивало се Београду неурокљивим очима,
чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,
већ, богме, потрајало је, и када сам ушао у
библиотеку: гледао сам кроз прозор
више од десетак минута како се осмехује
радосно блесак бреза и иња...
(Четвртак, 28. децембар 1995.
Око 10 ч. Јованова 22)
Мирослав Лукић
/Преузето са Имагинарни музеј (Mузеј немогућег ратара)/
 |
Нема коментара:
Постави коментар