 |
Вратите ми снове од кукурузне свиле,
затворене шкољке у којима су бисери,
сунце које се одбија од белине снега,
тишину која безобразне речи шапуће.
Нећу ваша буђења у којима постоји
нека друга истина и извитоперена јава,
где штоперицом свако сваком броји секунде,
у којима прави цртеже на замагљеном окну,
рецитује непознате и заборављене песнике,
глуми пред огледалом у купатилу и пева.
Не требају ми нека друга и другачија времена,
нећу да бирам између наметнутих изборâ,
нисам спремна да се смејем пред вама,
а да крадом у разапетој мрежи зидова плачем.
Вратите ми моје поломљене играчке...
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар