 |
| ISBN: 978-86-7546-084-8 ISBN: 978-86-6047-047-0 |
Академик Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. у Шапцу. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. године на Правном факултету тезом „Идеја природног права код грчких софиста“. На истом факултету је биран у сва универзитетска звања. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана 1971. Након тога је изгубио радно место на Факултету. Свој научни рад је продужио у Институту друштвених наука у Београду од 1974. до 1990. године, када се враћа на Правни факултет, где је 1991. пензионисан.
Главна дела: Идеја природног права код грчких софиста, Проблеми социолошког метода, Социологија Макса Вебера, Хуманизам као политички идеал, Mythos, Wissenschaft, Ideologie, Утопија измене света, Ниче и метафизика – Nietzsche und die Metaphysik, Изазов нихилизма, Путеви ка Ничеу: прилози филозофији будућности, Искуство разлике: суочавања с временом, О потреби филозофије данас: филозофија између Истока и Запада, Крхко људско добро: актуелност Аристотелове практичке филозофије.
Почетком 2009. године, када се дванаест томова Михаила Ђурића у издању Службеног гласника појавило у књижарама Србије, Окружни суд у Београду је донео решење о његовој рехабилитацији. Преминуо је 25. новембра 2011. у Београду.
___________________________________________
«Својим књигама и јавним наступима професор Ђурић је поставио образац и меру принципијелног деловања интелектуалца у нашем времену са тежиштем на аутономној, начелној позицији, наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и чињења. „Сви његови радови су израз аутентичне филозофске егзистенције, која извире из потребе за истином, из отворености за њу и непоколебљиве спремности да јој се служи. У њима он излази у сусрет прешној животној потреби суочавања са изазовима нашег времена, трагања за одговорима на пресудна питања, те стремљењу да се у том дубинском, а не површном смислу ’своје време мислима обухвати’.“ (Д. Баста) Ослобађајући нас једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, наметнутих ауторитета и погрешних алтернатива, Михаило Ђурић је учинио све да његово дело будућим нараштајима светли као путоказ, а његов живот – образац узорности, моралности и доследности.
Учио нас је и својим примером показивао да се може бити и Србин и Европљанин. Као аманет оставио нам је по(р)уку коју је изговорио 1999. године док су падале бомбе на Србију: „Највећа невоља данашњег света јесте невоља неувиђања невоље!“
Професор који одлази у вечност био је необично скроман, крајње принципијелан и етичан по опредељењу и животним назорима, естета, продуховљен и маркантне физиономије, урођено господствен и отменог понашања. Вишеструко обдарен, поседовао је мудрост и врхунске таленте ренесансне личности (у младости је свирао виолину, цртао, компоновао), велеучен и великодушан, достојанствен, магијски је пленио своје слушаоце.
Живео је у платоновском свету вечних вредности. Избегавао је медије и заклањао се од великог публицитета достојанственом уздржаношћу, својственом филозофу и мудрацу. Сматрао је да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“. Био је ненадмашан предавач, концизан у исказима, логичан и убедљив у доказима, а егзактан и категоричан у закључцима. Наизглед и на први поглед, био је строг, арогантан и одбојан, а иза његовог строгог и крутог израза појављивао се благородан, топао људски лик.»
Јовица Тркуља*
* Краћи извод из бесједе на комеморацији поводом смрти академика Михаила Ђурића на Правном факултету Универзитета у Београду 26. 12. 2011.
Нема коментара:
Постави коментар