Мирослав Б. Душанић: Требало би да напишем пјесму (Самоћа)

Мирослав Б. Душанић

Требало би да напишем пјесму 
(Самоћа) 

Врата моје собе не отвара нико.
(Мислим да сам то већ једном написао.)

Кроз отворен прозор мирис влаге

И дјечији врисак.

Потом говор, лагани вјетар, шум лишћа,

Прве кишне капи.

На мом столу кафа, пјесме Богдановића,

Пјесме Лукића, Петер Хандке.

Ту су и Кустуричиних Сто јада.

Све ми познато

Али опет, тражим, откривам,

Провјеравам,

Има нешто што ме мучи, изједа изнутра.

Затварам прозор, постало је хладно.

Тако је хладно око мога срца.

(Једна је матица,

Не могу две мисли главне да буду.)

Слажем се са Богдановићем, остављам га

И узимам Лукића, читам насумице:

У вечност се може загазити

Као у бистар поток.

На ово немам ништа да додам, одустајем

Од Кустурице и Хандкеа.

Одустајем и од помисли да нешто

Сам напишем.

Са степеништа чујем кораке, неко се

Низ њих спушта, по обичају

Није покуцао на моја врата. Да ли прозор

Да отворим, соба све више постаје замка?

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић