 |
сједимо на клупи од искривљеног дрвета
што је давно изрезано у кундаке
и сад сања само себе
авлију, трешњу и мјесец
лебди као неразумљив знак
стављен изнад пјесме
писане на брзину
с пуно вјере у ријечи
ноге и руке су му од гранчица
палих по њој
очи му свијетле
као небо иза срушених кућа
Менсур Ћатић
 |
Нема коментара:
Постави коментар