 |
Он познаје све путеве и ветрове,
ветрове и њихове вртове,
вртове у којима расту речи
и путеве од речи до наде.
Однесе га пут низ свет,
однесе га ђаво међу речи,
да се удвара својој властитој сенци,
да пева у лажном врту:
трице и кучину своје чаробне месечине,
псећу ружу и своју гадљивост,
да ослепљује предео извађен из туђег ока,
да врати ноћ у име нежности.
Бранко Миљковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар