 |
| Лидија |
Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.
Кад купи пса па овај
Хтео, не хтео убрзо
Почне да личи на њу.
Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца
На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки до данас
Уопште не мења
Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима
Кад ме на Рилкеове
Стихове пита
— А је л' ти се свиђа
Моја нова ташна?
Кад усисава тепих у `аљинчету
И кад је уштинем отпозади
А она врисне —
Јеси ли нормалан
Могла сам тако да погинем овде
Кад слушамо музику
А она подигне кажипрст
Слушај сад овај прелаз
Како је добар
Рам-тара-рам-тира-там
Кад је погледам на неко место
А она стави руке преко тог места
Каже што си покварен,
Марш тамо!
Кад донесе ћумур
На послужавнику
Ево, мало су ми
Изгореле кифлице — каже
Док чита ове белешке
Па се изнервира
Што лажеш, за оне кифлице!
Кад ми каже
Боже, колики ти је нос!
То је зато што ме лажеш
Па ти стално расте
К'о Пинокију...
Кад каже
Ја бих те нешто питала
Ако обећаш да
Нећеш да се смејеш
Кад изађе из купатила и
Кад јој коса личи
На дечији цртеж
Кад шмрца на љубавни филм
И кад опази да се једва
Уздржавам да
Не праснем у смех
Па стане да ме гађа
Корама од поморанџе
Кад ми каже —
Ти мене кад би оставио
Ја бих само легла
На патос
И умрла...
Јован Николић
 |
| Лидија |
Нема коментара:
Постави коментар